Kancer pankreasa nestao - kao da ga nikada nije bilo

Zovem se Sava Šipka (rodjena Keča) i živim u Banatskom Velikom Selu, opština Kikinda. Imam 78 godina. Ja sam Jucina i Glišina mama, Anina i Markova baka.

Ja sam uvek bila od onih, što veruje samo u ono što vidi dok nisam upoznala Snežanu Latinović. Kad su me prvi put krijući odveli iz bolničke sobe na tretman Rekonekcije, mislila sam da me vode kod neke vračare i jedva sam prihvatila tretman. Posle samo nekoliko minuta ležanja na krevetu i “rada” na meni, potpuno se promenilo moje mišljenje o bolesti i ozdravljenju.

Meni su do tada lekari bili zakon i kako oni kažu tako je moralo biti. Kad mi je pozlilo i kad su me odvezli u bolnicu, pronašli su da imam tumor na pankreasu i rekli da mora hitno da se operiše. Kad sam to čula nije mi bilo svejedno i molila sam boga, samo da ne moram na operaciju. Osećala sam se loše, bila sam potpuno žuta, bilirubin mi je bio skoro 300, pa nije ni čudo što su planirali hitnu operaciju.

Posle prvog tretmana rekonekcije osetila sam poboljšanje i nisam više htela i nisam želela da verujem u ono što su mi govorili lekari.

Iz bolnice u Kikindi sam posle nedelju dana prebačena na Klinički Centar u Beogradu. Tamo su potvrdili dijagnozu, radili razna snimanja i pratili rezultate i videći da mi je sve bolje - odlagali operaciju. Ja sam se sve bolje osećala a nisam dobijala nikakve lekove, ni u bolnici u Kikindi, ni u klinici u Beogradu. Snimanju i pretragama nije bilo kraja. Dok su se moji brinuli zbog moje bolesti i možda me smatrali otpisanom, moj najveci problem je bio taj,što sam bila gladna. Vratio mi se apetit a u bolnici je bila slaba hrana i zbog toga nisam mogla da spavam.

Mislim da su lekari ostali malo zbunjeni sa onim što se dešavalo ispred njihovih očiju jer su stalno govorili, da tu nešto ima ali da im nije baš sve jasno. Kad su mi jednog jutra u vizitu došla četiri doktora i saopštili mi, da ću uskoro dobiti otpusnu listu da idem kuči, pitali su me: "Savo, kako je to moguće, niste imali nikakvu terapiju a...?" Pošto me je Snežana posavetovala, da lekarima ne govorim o rekonekciji jer oni to nebi razumeli rekla sam im samo: "Ah...kako došlo - tako otišlo!" Samo su se pogledali i otišli i ko zna šta su mislili. Mene to ništa nije brinulo, bilo mi je samo važno, to što sam ja dobro.

Moj je oporavak bio munjevit i posle desetak dana sam napustila kliniku. Tumor je nestao kao da ga nikada nije bilo a bilirubin se vratio u normalu!

Osim tog tumora na pankreasu, godinama sam patila od bolova u krstima i jedino olakšanje mi je bio kosmo-disk.Sad sam se i njega oslobodila.

Još jedan problem koji me je mučio dugo godina je nestao baš ovih dana. Imala sam zujanje u uhu, kako lekari kažu tinitus. Jedno veče sam osetila lagano pucketanje u tom uhu i sve je nestalo, isto kao rukom odnešeno.

ISKUSTVO MOJE SESTRE

Moja sestra Janja (82.g.) je četiri meseca imala nepodnošljivu upalu oba uha i potpuno je bila izgubila sluh. Sporazumevali smo se samo preko pisane reči. U ta četiri meseca primila je 3 terapije antibiotika u razmaku od 20 dana ali poboljšanja nije bilo i dalje nije ništa čula a bolovi su bili neizdržljivi.

Počeli smo da strahujemo i za njeno psihičko zdravlje, ne toliko zbog gluvoće, koliko zbog te neke buke u ušima i ludačkih bolova u glavi. I ona je, kao što sam i ja ranije bila “neverni Toma" pa sam je jedva uspela nagovoriti da proba sa rekonekcijom.

Prvi put kad je primila tretman na daljinu i kad je osetila energiju, nisam više morala da je ubedjujem. Sama je tražila da joj se rade i druga dva tretmana. Dva dana posle zadnjeg tretmana me je NAZVALA TELEFONOM ! Ispričala mi da nema više bolova, ne samo u ušima i u glavi, nego ni u stomaku, ni u želucu i da konačno čuje na jedno uho!

To bi bila moja priča.

Svaki dan osetim neko novo poboljšanje, u sebi i na sebi i nastavljam da savetujem rodbini i prijateljima da se leče, onako kako smo se nas dve izlečile.

Želim da ovo moje svedočenje pomogne svima onima koji traže put do ozdravljenja.

S ljubavlju, Sava

(29. februar 2012.)

Napomena:

Savina dijagnoza je bila kancer pankreasa sa preporukom, da se hitno operiše jer je životno ugrožena. Njena ćerka je zamolila lekare, da joj to ne saopšte na takav način jer bi klonula duhom, tako da su joj samo rekli, da je u pitanju tumor koji treba da se operiše. Iz tog razloga, Sava u svom, kako ona kaže, svedočenju, pominje samo tumor.

Skoro svako od nas je čuo za izraz "Placebo" efekat, što je sugestija koja ima svoje pozitivno delovanje na ljude koji su bolesni. Retko se govori o "Nocebo" efektu čije je delovanje sasvim suprotno, najčešće pogubno.

Ovo je zaista značajno jer mnogi ljudi, kada im se saopšti dijagnoza kancera to dožive kao smrtnu presudu. I taj osećaj doprinosi, da stanje kod većine ljudi, počne naglo da se pogoršava.

Snežana Latinović