Na rekonektivne tretmane odlučila sam se jedva teškom mukom, to priznajem, preovladavao je strah: a šta ako NI OVO ne uspe? Organizam mi je takav (ili mi je možda takav mentalni sklop) da većina tretmana kojima sam se podvrgavala u životu – što klasičnih medicinskih što alternativnih - jednostavno nije delovala, nije bilo nikakvog efekta, barem nikakvog primetnog efekta. Zbog toga osećam duboko nepoverenje prema svemu što mi se predstavlja kao dobro i korisno – odmah zauzimam odbrambeni stav, ne bih li nekako izbegla još jedno povređivanje.
Oporavljala sam se i od gubitka dragog prijatelja, koji je umro od raka pluća, iako u životu nije pio niti pušio, bavio se sportom, živeo jednostavno, pomagao ljudima. Razbolela mi se i draga prijateljica, upravo tog leta kad sam razmišljala o rekonekciji. Međutim, koliko god da sam se premišljala, odluka je sazrela odjednom, tako naglo da sam se iznenadila, posle jednog naizgled običnog razgovora u kome sam izrazila želju da krenem drugim putem, a ne putem kojim većina stanovništva ovde ide – prema teškoj bolesti i još užasnijem lečenju.
Prelomila sam dakle i došla na tretmane.
Možda je prevladavalo to što Snežanu Latinović poznajem od detinjstva, možda nije – tek, ja sam prema dogovoru došla na sva tri tretmana i nijednog trenutka nisam pomislila da prekinem, odustanem, pobegnem glavom bez obzira ili nešto slično.
Posle prvog tretmana – spavala sam kao jazavac cele noći.
Posle drugog tretmana – dobro se sećam – sanjala sam tako užasne snove o svojoj deci, da sam se probudila oblivena ledenim znojem.
Srećom pa mi je Snežana objasnila da takve pojave nisu ništa neobično – one samo znače da je organizam započeo proces oslobađanja od nagomilanih štetnih sadržaja.
Posle trećeg tretmana počela sam da osećam da se stvari zaista menjaju. Imala sam do tada neobičan zdravstveni problem: u neko doba noći budio me je snažan bol u stomaku, praćen nagonom za povraćanjem. Ovo se dešavalo bez najave, nezavisno od hrane koju bih pojela u toku dana ili za večeru – i užasno me je plašilo. U neko doba noći, pred zoru, valjam se po podu od bola, sama u kući, ne znam da li da zovem hitnu pomoć – da bi sa svitanjem ceo problem nestao, kao da se ništa nije dogodilo. Analize kod lekara nisu pokazivale ništa, baš ništa. Ostalo je još da me pošalju kod psihijatra – iako je bol bio stvaran. Elem, posle trećeg tretmana, kad sam se u neko doba noći probudila gušeći se u užasnom osećanju da treba da povraćam, kao da sam sama sebi rekla „e svaštaaaa!!!“ – i ti simptomi su nestali!!!!
Od tada ih nemam. Noću mogu da spavam ili da budem budna, ali znam da se neću probuditi povraćajući i gušeći se od rođene pljuvačke čak i kad nemam hrane u želucu.
Problem sa nesanicom je nestao.
Problemi sa kožom se smanjuju i nestaju.
Suvišni kilogrami polako ali sigurno nestaju i ne vraćaju se.
Komplikovani odnosi s ljudima otpadaju, jednostavno, prestajem da se družim sa osobama koje me zamaraju.
Snovi su vrlo intenzivni, a u periodu posle tretmana bivali su zapanjujuće živi, kao da se zaista događaju, u punoj stvarnosti, čudila sam se kad se probudim.
Organizam se praznio na drastične načine, izbacivanjem velikih količina telesnih izlučevina, zastrašujućeg izgleda i jakog mirisa. To nije dugo trajalo, oko dve nedelje i ostavilo je oporavljeno telo, kao da mi je odstranjeno nešto što mi uopšte nije trebalo – da se izrazim u slici, iz mene je izišla reka otrova i ostavila me da se zadovoljno oporavim.
Odnosi sa decom i njihovim ocem se popravljaju svakim razgovorom.
Nekako mi se čini da se popravljaju sami od sebe, kao čarolijom.
Idem na mesta koja mi prijaju.
Drastično sam smanjila broj i dužinu odlazaka na dosadne sastanke i među ljude koji mi oduzimaju energiju – NA NULU.
Nedavno nisam verovala da sam sposobna za takav zahvat u svom životu. Mislila sam da ću doživotno služiti interesima drugih, koji me skidaju kao sa čiviluka onog časa kad im zatrebam a potpuno zaborave kad im nisam potrebna, dok ja tugujem i osećam se iskorišćeno. Gotovo je s tim nezdravim tretmanom same sebe, a oni koji su računali na mene ne pružajući ništa zauzvrat – neka se snalaze.
Takođe su na nulu svedeni odnosi sa ljudima koji mi žicaju pare i usluge. Zdravo za zdravo kad se sretnemo, i ništa dalje osim toga. Kakvo olakšanje.
Sećam se, intenzivno se sećam, mnogih stvari koje sam potisnula u pokušaju da zaboravim, samo sad te stvari više ne mogu da me spreče u ostvarenju želja ili da me povrede.
Kažu mi da sijam, a to primećujem čak i ja.
Rekonektivni tretmani promenili su mi život.
Dobro sam i radujem se svakom danu.
Počela sam upravo posle tretmana da slikam i ukrašavam svoj mali svet – odnosno, nastavila sam tamo gde sam stala još kao srednjoškolka.
Čuda su moguća i upravo se događaju!
Sofija
